Da li su oni nešto što treba da nestane da bi naša priča bila „prihvatljiva“?
Kada sam nakon hitnog carskog reza, koji je spasao život meni i mojoj bebi, došla kući, već sam imala pripremljenu mast za ožiljak.
Jer čim skinem konce i rana zaraste – treba odmah da krenem da mažem.
Da budem uporna. Da izbledim taj trag.
Tako su mi rekli.
Tako su svi radili.
Nisam ni razmišljala – samo sam mazala.
Ali nisam bila uporna.
Iskreno, meni moj ožiljak nije smetao.
A onda bi neko video moj stomak i opet me podsetio:
“Maži, maži, nemoj da si lenja. Ostaće ti.”
“Budi uporna, da se ne vidi.”
I tada sam shvatila –
nije samo ožiljak ono što su mi rekli da krijem.
Rekli su mi da ne pokazujem umor, jer „takav je život s bebom“.
Da ne pričam koliko se usamljeno osećam, jer „imam zdravu bebu, šta mi fali?“.
Da sakrijem suze, jer „biti mama je blagoslov“.
Da prećutim bes, jer „to nije lepo od jedne majke“.
Ali zašto bismo krile?
Zašto bismo prekrivale ožiljke, osećanja, ono što jesmo?
Ne želim da druge žene misle da moraju sve same.
Ne želim da neka mama poveruje da je jedina koja se oseća izgubljeno, nesigurno, ljuto, tužno.
Ne želim da iko veruje da je postporođajna tuga i depresija nešto što treba sakriti.
Ne moraš da budeš sama u ovome.
Ne moraš da se praviš da je lako.
Postoji jedna drevna japanska tehnika – Kintsugi.
Ona ne skriva pukotine, ne pokušava da ih obriše. Naprotiv – slavi ih. Zlatom ispunjava napukline na keramici, jer veruje da su ožiljci deo priče, a ne nešto što treba sakriti.
Imamo dozvolu da ovu simboliku primenimo i na svoje telo i svoju priču.
💛 Brini o sebi, mama.
Tvoj ožiljak, tvoje emocije, tvoja priča – sve to zaslužuje da se vidi.
0 Comments