Svi pričaju kako je najvažnije da budeš prisutna za svoje dete.

Skoro sam naišla na objavu jedne poznate psihološkinje, kažem poznate jer ima veliku bazu pratilaca na Instagramu. Tema posta bila je: Kako želiš da te tvoje dete pamti, uz zaključak da je mnogo važnije da budeš prisutna za svoje dete nego da ti je kuća čista, veš ispeglan i ručak skuvan.

To je danas popularno mišljenje, o tome se mnogo piše i govori: kako mama treba da bude PRISUTNA, i kako je to najvažnije što može da pruži svom detetu.

Ali… da li se iko zapita šta to zapravo znači? I kako je mami koja nema svoje selo, ni kućnu pomoćnicu, ni širu porodicu, ni prijatelje u blizini koji mogu da priskoče i pomognu u svemu tome?
Sve te stvari možda mogu da sačekaju, ali u nekom trenutku moraju da se završe. Dete mora da jede, mora da nosi čiste stvari i živi u koliko-toliko sređenom prostoru.
Pa kada onda mama (ili tata, ako su sami) sve to treba da stignu da urade?

Hajde i da se stavimo u poziciju savremene mame koju bombarduju informacije na svakom koraku. Vežbanje prisutnosti je teško, i kada nemaš dete. Potrebna je stvarna, dosledna praksa da bi neko razumeo šta to zaista znači. Osećaj prisutnosti u roditeljstvu (posebno u majčinstvu) dolazi van zapadnog konteksta. Prisutnost se neguje u filozofijama koje cene bivanje, a ne stalno postizanje. I u kulturama koje ne očekuju da mama sve sama nosi, već je u tome podržavaju i slave. Slave nju. 

Ali, u kojoj kulturi mi živimo?

I evo jedna realna situacija – moje dete ima alergije i atopijski dermatitis. Od kada je na nemlečnoj ishrani, provodim sate osmišljavajući i kreirajući jelovnik koji joj neće izazvati novi nalet ekcema. A to nije lako, pogotovo kad je intolerantna na gomilu namirnica, plus sam je i dojila, pa je i moja dijeta morala biti pažljivo osmišljena (ili u prevodu – ne jedem). I onda neko napiše: „Ručak nije bitan.”
A da ne pričam da postoje mnogo teži slučajevi ili životne sudbine kroz koje mnoge majke prolaze.

Kad odemo kod naših roditelja, situacija je drugačija. Tamo neko može da me zameni , da pričuva dete, spremi ručak, sredi kuću. I tada, kada sam rasterećenija, zaista jesam prisutnija za svoje dete. Ali ne zato što sam odlučila da budem prisutna, već zato što imam prostor da to budem.

U dnevniku u nastajanju Rodila se mama. I nije sama., uključila sam i vežbe prisutnosti sa bebom. Ali znaš šta? One traju najviše 10 minuta. I one su VEŽBE.
Dakle, potrebno je da najpre sebe naučimo kako da usporimo, da oslušnemo telo koje i dalje upoznajemo. Možda tek tada shvatimo da se ne povezujemo sa bebom instant — i da je to u redu. Veza će doći. I kada dođe, biće toliko snažna da će delovati kao čudo – i da ne možeš da veruješ koliko možeš da voliš.

Zato ovakvi narativi često dodatno zbunjuju i uznemiravaju mame koje su već u haosu — sluđene, iscrpljene, zabrinute.
Smanjite pritisak.
I umesto što govorite:
„Mama, budi prisutna,”
možda je vreme da poručite:
„Ljudi oko mame – pomozite joj da može da bude prisutna.”
Jer tada dete zaista ima srećnu mamu.